RAČUNAJTE NA NAS

Budimo drugovi:

Facebook Twitter Instagram Youtube

RAČUNAJTE NA NAS

Budimo drugovi:

Facebook Twitter Instagram Youtube

Slušaj uživo

Košarka i Jugoslavija: Prvo zlato iz Ljubljane, „dosanjani san“ jugoslovenske košarke

Radio Titograd

, ,

04.09.2023, 09:16h

11 min

Foto:KSS Arhiva

Od prve osvojene medalje 1961. godine bilo je potrebno devet godina da se Jugoslavija dokopa prve titule prvaka sveta, a onda je krenuo zlatni niz sve do raspada zemlje u krvavom ratu.
Dok na semaforu ljubljanske dvorane Tivoli piše da je ostalo nešto više od šest sekundi do kraja utakmice, Nikola Plećaš, košarkaški reprezentativac Jugoslavije, izvodi slobodna bacanja, a čitavom dvoranom ori se „plavi, plavi”.

Bio je to nadimak jugoslovenske selekcije koja je imala šest poena prednosti nad Amerikom, a rezervni igrači, treneri i publika iz prvih redova nestrpljivo su se tiskali pripremavši se da ulete na teren.

Tim selektora Ranka Žeravice čekao je samo da isteknu preostale sekunde, jer je pobeda nad Amerikom značila i prvu zlatnu medalju u istoriji jugoslovenske košarke, iako je trebalo da se odigra poslednji meč protiv Sovjetskog Saveza.

„Poslednja sekunda je istekla, Jugoslavija je prvak sveta!”, uzvikuje komentator na slovenačkom, a stotine ljudi uleću na teren dvorane Tivoli i skaču u zagrljaj reprezentativcima.

Jugoslavija je posle pet srebrnih i jedne bronzane medalje sa evropskih, svetskih i olimpijskih turnira, konačno osvojila zlatnu, što je za ovu, ali i prethodne generacije košarkaša u toj zemlji bio „dosanjani san”, kaže Dragan Kapičić, član tima iz Ljubljane, za BBC na srpskom.

„To je bila fantazija. Prvo, imali smo osećaj značaja, uradili smo nešto što je od želje postalo stvarnost”, priča 75-godišnji Kapičić, koji je mnogo godina kasnije obavljao i funkciju predsednika Košarkaškog saveza Srbije (KSS).

Atmosferu u Ljubljani, ali i svim drugim krajevima Jugoslavije, posle osvajanja zlata opisuje kao „neobjašnjivu euforiju i trans”.

„To je dalo potvrdu košarci koja posle prvenstva postaje nacionalni sport, jugoslovensko delo i sistem, koji drugi nemaju”, dodaje Kapičić.

Posle prvog zlata 1970. godine u Ljubljani, na prvom Svetskom prvenstvu u košarci održanom van tla Južne Amerike, pokrenut je zlatni niz jugoslovenske košarke koji je trajao gotovo neprestano do početka 1990-ih i raspada zemlje u ratu.

Pet puta je Jugoslavija bila prvak Evrope, tri puta šampion sveta i jednom pobednik na Olimpijskim igrama do 1991. godine.

Niz je nastavila Savezna Republika Jugoslavija, državna zajednica sastavljena od Srbije i Crne Gore, koja je još tri puta pokorila Evropu i dva puta pobedila na Svetskim prvenstvima.

Zastava do zastave u Ljubljani

Na šampionatu je učestvovalo ukupno 13 selekcija, a jedino je domaćin imao obezbeđen prolaz u završnu fazu.

Od preostalih 12, polovina je kroz tri grupe u Karlovcu, Splitu i Sarajevu, obezbedila plasman dalje, dok je preostalih šest posle tog dela prvenstva sačinilo „utešnu” grupu, čiji su se mečevi odigravali u Skoplju.

Najboljih sedam selekcija sveta susrele su se u Ljubljani, glavnog grada tadašnje jugoslovenske republike Slovenije, gde je živeo Miro Ferlin.

Ovaj pravnik u penziji iz Ljubljane, koji tada bio 17-godišnji dečak, nekoliko meseci ranije saznao je da će njegov grad ugostiti najbolje košarkaše planete.

Na ceremoniji otvaranja završne faze nosio je zastavu Urugvaja, a tokom vežbi on i drugi mladići delili su halu sa igračima Jugoslavije i drugih selekcija, što je tada bila „velika stvar”, prepričava Ferlin u razgovoru za BBC na srpskom.

„Kada sam ih video, bilo je šokantno za mene – bili su po metar viši od mene”, smeje se Ferlin.

Ovaj penzioner pamti i da je tih dana Ljubljana bila „puna ljudi” i da je „sve bilo ukrašeno”.

U gradu je bila „zastava do zastave”, a najviše su se vijorile jugoslovenske, dodaje on.

„Svi smo se nadali da će nešto napraviti, ali ja nisam verovao da će osvojiti zlatnu medalju, jer smo se bojali Sovjeta – oni su nas pobeđivali stalno, bili su opasni i jaki”, kaže Ferlin.

Naboj su dodatno pojačavali štampa i televizija, a „na svakoj naslovnoj strani bila je košarka”, seća se.

„Ambijent je bio malo predimenzionisan i plašio sam se da ćemo to skupo platiti, ali na sreću nismo”, smeje se on.

Reprezentativci u Sloveniji

KSS Arhiva
Reprezentativci Jugoslavije na Bledskom jezeru

Sumnje su imali i reprezentativci.

„Svi smo bili opčinjeni činjenicom da ćemo prvi put igrati na Svetskom prvenstvu pred domaćom publikom, što je bila dobra šansa da osvojimo titulu prvi put, ali ja nisam bio ubeđen da ćemo pobediti”, priča Dragan Kapičić.

Međutim, funkcioneri Košarkaškog saveza, publika, ali i državni službenici, trudili su se da im pokažu da veruju da je takav scenario moguć.

„I sam predsednik Josip Broz Tito je otvorio prvenstvo, sve je rađeno da se ova generacija uvede u realnost osvajanja zlatne medalje.

„Kada smo shvatili kako je sve to pripremano i ko su ljudi koji nas vode, koliko smo opčinjeni time da budemo prvaci sveta, onda je postalo jasno da ćemo biti uspešni”, priseća se bivši košarkaš Crvene zvezde.

‘Mesec vaš, zlato naše’

U završnoj fazi takmičenja sa sedam timova svako je igrao protiv svakoga, a Jugoslavija je na putu do ključne utakmice sa Amerikom savladala Italiju, Urugvaj, Brazil i Čehoslovačku.

Žeravicin tim do svih pobeda došao je „glatko”, osim prve utakmice sa Italijom, koja je rešena u tesnoj završnici, priča Aleksandar Miletić, autor knjige „Džez basket” posvećenoj jugoslovenskoj košarci, za BBC na srpskom.

„Igrači su pričali da su bili kruti posle meseci priprema, Tito je sedeo u prvom redu, išao je uživo prenos na televiziji i malo su im se vezale ruke, bio je to veliki teret za prvi meč”, dodaje dugogodišnji novinar i urednik lista Politika.

Ostao je najteži posao – mečevi sa Amerikancima i Sovjetima, koji su dotad uglavnom pobeđivali jugoslovenske košarkaše.

Posle uvodne četiri pobede Jugoslovena, ali i dva poraza Sovjetskog Saveza, postalo je jasno da naredna utakmica za Jugoslovene postaje – finale.

Navijači su ispunili halu Tivoli, a jedan transparent ubrzo je postao simbol prvog jugoslovenskog košarkaškog zlata.

„Luna vaša, zlata naša”, pisalo je na slovenačkom.

Domaća publika aludirala je na to da su Amerikanci godinu dana ranije postali prva nacija koja je sletela na Mesec, ali da titula prvaka sveta u košarci treba da ostane u Jugoslaviji.

Miro Ferlin pamti da su navijači u Ljubljani bili „neprijateljski nastrojeni” prema američkoj selekciji, a atmosfera u hali bila je „na nož”.

„Amerikanci su nekako bili baš arogantni, imali su stav kao da su oni na prvom mestu, a onda svi drugi.

„Oni su pre toga već izgubili jedan meč, što je nama u Jugoslaviji dalo elana da bismo i mi mogli da im damo još jednu ‘porciju'”, kroz smeh prepričava ovaj penzioner iz glavnog grada Slovenije.

„Porcija”, kako je Ferlin naziva, isporučena je Amerikancima, Jugoslavija je pobedila 70:63, pa je poslednje kolo protiv Sovjeta, dotadašnje rak rane Žeravicine selekcije, postalo nevažno – zlato je bilo obezbeđeno.

Slavlje u Ljubljani

KSS Arhiva

U trenutku kada je poslednji zvuk sirene označio kraj meča, „oduševljenje je bilo na ivici apsolutnog”, seća se Dragan Kapičić, jedan od novih junaka nacije.

„Mi smo odjednom dobili status nekih vanserijskih ljudi, izvođača nečega čemu se cela zemlja klanja i zbog čega se zahvaljuje, postali smo konačno najbolji”, priča on.

I njegovu svakodnevnicu promenilo je zvanje prvaka sveta, kojim se okitio u Ljubljani.

„Kada smo išli ulicom, ljudi bi stalno prilazili i tražili autograme, dobijao sam dnevno po 100 ili 200 pisama, u kojima mi se ljudi zahvaljuju i čestitaju, nosile su se i majice sa našim slikama”, kaže nekadašnji as reprezentacije Jugoslavije.

Pored slavlja na terenu i u hali, usledila je duga proslava na ulicama Ljubljane, a među hiljadama veselih navijača bio je i Miro Ferlin.

„Noć posle osvajanja pehara je trajala do sledeće noći, preklopili su se dani”, smeje se Miro.

„Pevalo se i pilo, svi lokali i gostione su bili otvoreni, čitave ulice su bile pune”, opisuje on.

Reprezentativci su posle velikog uspeha kao nagradu dobili prijem kod predsednika Josipa Broza.

Predvođeni Stanetom Dolancom, jugoslovenski košarkaši uručili su mu zlatnu medalju kao poklon za 78. rođendan, koji je Tito proslavljao 25. maja, samo dan posle završetka Svetskog prvenstva.

Josip Broz i Jovanka Broz sa Stanetom Dolancom i reprezentativcima Jugoslavije

KSS Arhiva
Josip Broz i Jovanka Broz ugostili su reprezentativce posle osvajanja Svetskog prvenstva, a Stane Dolanc (u sredini) i košarkaši uručili su mu zlatnu medalju

Tim Jugoslavije koji je osvojio Svetsko prvenstvo u Ljubljani:

  • Ivo Daneu (kapiten)
  • Ljubodrag Simonović
  • Krešimir Ćosić
  • Damir Šolman
  • Trajko Rajković
  • Rato Tvrdić
  • Dragan Kapičić
  • Nikola Plećaš
  • Petar Skansi
  • Aljoša Žorga
  • Dragutin Čermak
  • Vinko Jelovac

Selektor: Ranko Žeravica

Posrtanja pred Ljubljanu: Koraćeva smrt i Cvetkovićev izostanak

Uoči prvenstva, bilo je događaja koji su reprezentaciju vratili nekoliko koraka unazad, a najznačajniji bila je smrt Radivoja Koraća, tada najboljeg igrača Žeravicinog tima i jednog od retkih koji je nastupao u inostranstvu.

Žućko, kako su ga saigrači nazivali, poginuo je u saobraćajnoj nesreći u Bosni i Hercegovini 2. juna 1969. godine, nepunih godinu dana pred Svetsko prvenstvo u Ljubljani.

Njegovu smrt Dragan Kapičić opisuje kao „udarac za ceo svet košarke, a ne samo za reprezentativce”.

„Žućko je bio jedinstven i kao igrač i kao čovek, ono što je on umeo da napravi na terenu, to drugi nisu mogli, znao je sve o košarci.

„Mislim da bi izvesno bio u tom timu – toliko je bio voljen i cenjen, verujem da bi zbog tog ugleda sigurno bio član reprezentacije, bez obzira na to da li bi ubacivao 30, 40 ili 10 poena”, priča Kapičić, koji je sa Koraćem nekoliko godina nastupao za nacionalni tim.

Zbog Koraćeve izvanredne sposobnosti da postiže koševe, igra Jugoslavije je „čitavu deceniju počivala na njegovoj igri”, kaže novinar Aleksandar Miletić.

„Dolazili su novi igrači, ali se znalo ko je Korać, dve godine pre toga je bio najbolji strelac olimpijskog turnira.

„Za igrače je to bio udarac jer su izgubili druga i saigrača, ali i za čitav koncept selektora”, opisuje autor knjige „Džez basket”.

Ali, mukama tu nije bio kraj.

Početkom 1970. godine došlo je do svađe Ive Daneua, asa ljubljanske Olimpije i novog kapitena reprezentacije, i Vladimira Cvetkovića, dugogodišnjeg reprezentativca i člana Crvene zvezde.

Daneu je postavio uslov selektoru – „ili Cvetković ili on”, priča Miletić.

„To je bio veliki problem za Žeravicu, ali mu je Cvetković ubrzo mnogo olakšao – sam se povukao i rekao da nije u redu da pokvari Daneuu poslednje prvenstvo u njegovom gradu”, kaže bivši novinar i urednik lista Politika.

Tako je Jugoslavija ostala bez dvojice najvažnijih igrača sa Olimpijskih igara u Meksiku 1968. godine, kada je osvojila srebro.

„To vam je kao da danas Srbija ostane bez Nikole Jokića i Nikole Kalinića, na primer, jer su Korać i Cvetković bili dvojica iskusnih i vrhunskih igrača, koji su neverovatno mnogo dali reprezentaciji”, dodaje Miletić.

Problem je imao i kapiten Daneu, tada 32-godišnjak, koji je čitave sezone imao muke sa povredama i nije bilo izvesno da li će biti na raspolaganju Žeravici.

„Oštetio sam mišić butine u januaru i imao sam napuknuće od četiri centimetra”, prisetio se Slovenac, prenosi sajt FIBA.

„Ali, rekli su mi da će se ljudi okrenuti protiv reprezentacije, ako ne budem igrao.

„Tako da sam u timu bio neka vrsta veze između trenera, igrača i navijača”, ispričao je Daneu.

Ivo Daneu

KSS Arhiva
Ivo Daneu sa peharom prvaka sveta u Ljubljani

Daneuovo prisustvo za domaću publiku bilo je „zaista značajno”, seća se Miro Ferlan, tada 17-godišnji Ljubljančanin.

„Za Slovence je bio ponos što su imali kapitena, svi su se njega držali, to sam mogao da vidim i u hotelu među igračima”, prepričava on.

Kako je jedna šetnja donela Svetsko prvenstvo Jugoslaviji?

Osvajanje zlatne medalje nisu mogli da spreče ni pehovi, niti ju je direktno doneo povratak Daneua.

Sve je bilo detaljno zapisano u beležnicama „očeva osnivača” i drugih ključnih figura jugoslovenske košarke, kaže Aleksandar Miletić.

Jedan od prvih koraka bila je ideja da se šampionat sveta održi 1970. godine baš u Ljubljani, sa ambicijom da jugoslovenska košarka na domaćem terenu prvi put dođe do zlatne medalje.

Odluka je doneta 1966. godine baš u parku Tivoli u Ljubljani, a ključni čovek za to bio je Boris Kristančič, bivši i igrač i kapiten Olimpije i reprezentacije, kasnije i trener tog kluba, priča Miletić.

Miletić je tokom rada na knjizi „Džez basket” više puta razgovarao sa Kristančičem, koji mu je opisao susret sa košarkaškim doajenima Borislavom Stankovićem, Radomirom Šaperom i Nebojšom Popovićem, koji će, ispostaviće se, zauvek promeniti istoriju jugoslovenske košarke.

„On je sa Borom, Rašom i Nebojšom šetao parkom Tivoli i rekao im je te 1966. da je došlo vreme da Jugoslavija baš tu, u Tivoliju, postane prvak sveta.

„Pričao mi je da su se malo pogledali i nasmejali, ali ne u smislu da Jugoslavija to ne može, već sa mišlju da mi to možemo”, prepričava Miletić.

Šef Organizacionog komiteta šampionata 1970. godine bio je Stane Dolanc, jedan od bliskih saradnika Josipa Broza i od 1969. godine član Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije (KPJ).

Dok je Dolanc koristio politički uticaj kako bi organizacija ispunila očekivanja, „duša tog organizacionog pokreta i glavni čovek za sve što ima veze sa košarkom” bio je Kristančič, kaže Miletić.

Novinar Vladimir Stanković baš u činjenici da do tada nije održan šampionat na tlu Evrope pronalazi jedan od razloga da organizacija bude poverena Jugoslaviji.

„Već smo predstavljali košarkašku silu u Evropi, imali smo niz dobrih igrača.

„Svakako i da je pozicija Jugoslavije kao zemlje između dva bloka uticala, ali verujem da su košarkaški razlozi prevagnuli”, dodaje Stanković za BBC na srpskom.

Miletić smatra da je pomogao i „autoritet” Borislava Stankovića, tada pomoćnika Vilijama Džounsa, generalnog sekretara FIBA i jednog od osnivača te organizacije.

„Postoji anegdota da je Džouns od prvog trenutka kada je upoznao Stankovića potencirao da nije dovoljno da imate samo dobru košarku i igrače, već da je potrebno i da organizujete velika takmičenja – to je put ka visinama i uspesima.

„Govorio mu je da je to način da se promoviše košarka kroz velika takmičenja iz čega će nastati novi igrači i nova imena”, priča Miletić, koji je i autor biografije Borislava Stankovića.

Kako se kalilo zlato tokom srebrnih godina?

Razgovor najvažnijih ljudi jugoslovenske košarke tokom šetnje parkom Tivoli nisu bile samo prazne reči – postojao je i jasan plan kako dovesti zemlju do titule šampiona sveta.

Te 1966. godine jugoslovenska juniorska reprezentacija osvojila je srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu u Italiji, a na klupi selekcije sedeo je Ranko Žeravica, učenik tadašnjeg selektora seniorske reprezentacije Aleksandra Nikolića.

Ubrzo je Nikolić prepustio kormilo reprezentacije Žeravici koji je odmah iz juniorske selekcije petoricu golobradih momaka poveo u najjači jugoslovenski tim.

Jedan od njih bio je Dragan Kapičić, tada tek punoletni krilni igrač Crvene zvezde.

„Imao sam sreću da 1966. godine budem deo juniorskog tima koji je u Italiji osvojio srebrnu medalju sa Ćosićem, Simonovićem, Plećašem, Šolmanom i još sjajnih igrača, uz podršku selektora Žeravice.

„Žeravica je bio strašan autoritet i kao stručnjak i kao čovek, a takmičenja su pokazala da je imao jako dobar osećaj koga i kada treba gurnuti u taj tim”, prepričava Kapičić.

Osim osećaja, Žeravica je imao i vrlo jasan plan, a koliko je verovao da će Jugoslavija biti najbolja na svetu pokazuje i jedan papir.

„On je 1966. godine na pisaćoj mašini otkucao izveštaj pod naslovom ‘Put do prvaka sveta’ pošto su njegovi juniori u Italiji bili drugi u Evropi, a taj dokument postoji i danas”, kaže Aleksandar Miletić.

„Tamo je naveo šta treba raditi i kako trenirati da bismo u Ljubljani postali prvi na svetu”, dodaje on.

Jugoslavija je prvu medalju osvojila na Evropskom prvenstvu u Beogradu 1961. godine.

Tada je ona bila srebrna, kao i još četiri puta na najvećim takmičenjima tokom 1960-ih, uz jednu bronzu.

Kobni po Jugoslovene uglavnom su bili Sovjeti, a najveći izazov bili su centimetri, neretko vrlo važna stavka u košarci, kaže Miletić.

„Kada smo 1961. na Evropskom prvenstvu u Beogradu, Sovjeti su igrali sa pet dvometraša, a naš prvi centar imao je 198 centimetara u patikama”, pojašnjava kroz primer ovaj novinar.

Rešenje je stiglo iz Zadra, primorskog grada u tadašnjoj jugoslovenskoj republici Hrvatskoj, i zvalo se Krešimir Ćosić.

Kada se ovaj 210 centimetara visoki mladić pojavio na pripremama mlade reprezentacije 1966. godine, sa nacionalnim timom bio je i Dragan Kapičić.

„Pojavio se jedan momak iz Zadra koji je na neki način delovao više naivan, nego što je bio.

„Bio je veseljak, šarmer, koji je znao da se šali i igra, ali videli smo odmah da je stoodstotno atipičan sa 210 centimetara i strašnim osećajem za dribling, dodavanje, šut i odbranu”, priča Kapičić.

Ćosić i Tito

KSS Arhiva
Krešimir Ćosić (levo) na prijemu kod Josipa Broza Tita posle osvajanja zlatne medalje

Ćosić i Kapičić postali su cimeri, što se nije promenilo do kraja njihovih reprezentativnih karijera.

Ali, ono što se ubrzo promenilo bila je boja medalje, koja će za samo četiri godine sa Ćosićem u timu za Jugoslaviju postati zlatna.

„On je za mene i moju generaciju najbolji košarkaš svih vremena – i Simonović, Plećaš, Šolman, Jelovac i ostali bi vam to isto rekli”, jasan je bivši predsednik KSS.

I Aleksandar Miletić smatra da je pojava Ćosića bila „veoma važna” za osvajanja prve titule prvaka sveta, a to će se nastaviti sve do 1981. godine, uz 14 osvojenih odličja sa reprezentacijom.

Ćosić je, kaže Miletić, menjao košarku i mnogo godina kasnije, pa njegov pečat vidi i u najboljem igraču sveta, Nikoli Jokiću, iako je as iz Sombora rođen tek tri meseca pre nego što je legendarni jugoslovenski centar preminuo 1995. godine.

„Ćosić je bio centar koji je prvi prevodio loptu na protivničku polovinu, igrao je licem ka košu, doneo novu širinu i mogućnosti i udarao po pet blokada po utakmici, što je sve skupa tada bilo neverovatno.

„On je jednostavno preteča Nikole Jokića i svih modernih centara koji na terenu mogu da rade sve”, zaključuje Miletić.

Prva zlatna medalja iz Ljubljane bila je tako „ogroman impuls” za razvitak jugoslovenske košarke, kaže sportski novinar Vladimir Stanković.

„Bila je to prva zlatna medalja, a posle se to pretvorilo u naviku – odmah su nikli obruči na svakoj banderi i svakom slobodnom drvetu širom Jugoslavije”, opisuje ovaj 74-godišnji hroničar košarke.

 

Izvor:RTCG

Podijeli na:

Titogradske vijesti, top1,

13:37h

MILATOVIĆ IZ DABLINA: Uz podršku irskog predsjedavanja do završetka pregovora i članstva Crne Gore u EU 2028. godine

Titogradske vijesti, top2

12.11.2026. u 13:34h

Zirojević: Vlada i Parlament vrše opstrukciju rada Ustavnog suda povodom Zakona o unutrašnjim poslovima

Titogradske vijesti, top2

12.11.2026. u 13:32h

KURPEJOVIĆ: PUNA USTA EVROPE, A ZATVORENA VRATA ZA DIJALOG SA MLADIMA

Titogradske vijesti, top2

12.11.2026. u 12:41h

Bivši funkcioneri Demokrata u Kotoru osnovali politički pokret Bedem Boke

Titogradske vijesti, top2

12.11.2026. u 12:35h

Bečić predlaže: Novi Dan Vojske da bude 28. jula, u znak sjećanja na bitku na Vučijem dolu

Još članaka…

Titogradske vijesti, top2,

12:31h

Sindikati podržali protest vatrogasaca: Neophodna reforma sistema, a ne samo povećanje plata

Titogradske vijesti, top2

12.11.2026. u 12:23h

DPS predlaže povećanje penzija, mjere za rasterećenje privrede i ograničavanje cijena

Titogradske vijesti, top2, Uncategorized

12.11.2026. u 11:10h

Finansijska pismenost i socijalno preduzetništvo u Obrazovnom centru Plužine

Titogradske vijesti, top2

12.11.2026. u 11:04h

Đuričković: GLAVNI GRAD MORA DOSTAVITI ODBORNICIMA SIMULACIJU EFEKATA EURO MODELA NA BUDŽET PODGORICE

Titogradske vijesti, top2

12.11.2026. u 11:00h

Evropski savez: Smanjiti PDV na voće, povrće i mesne prerađevine

POVEZANI ČLANCI

19.10.2026. u 16:34h

Studijska posjeta Sloveniji u okviru projekta TO0WASTE: Primjeri dobre prakse u upravljanju otpadom i ponovnoj upotrebi

19.10.2026. u 16:34h

Studijska posjeta Sloveniji u okviru projekta TO0WASTE: Primjeri dobre prakse u upravljanju otpadom i ponovnoj upotrebi

27.10.2026. u 07:21h

Virus herpesa može da poremeti odbrambeni sistem mozga, pokazuje novo istraživanje

27.10.2026. u 07:21h

Virus herpesa može da poremeti odbrambeni sistem mozga, pokazuje novo istraživanje

28.10.2026. u 07:20h

Njujork tajms: SAD razmatraju ukidanje sankcija Ruskom fondu za direktne investicije

28.10.2026. u 07:20h

Njujork tajms: SAD razmatraju ukidanje sankcija Ruskom fondu za direktne investicije

16.10.2026. u 20:20h

16.10.2026. u 20:20h

Email:
radiotitograd@gmail.com
Marketing: 067 470 047
Uključenje: 020 282 090
Viber & SMS: 067 311 100

Facebook Twitter Instagram Youtube

 © Radio Titograd, 2021
sva prava zadržana

Ova stranica koristi anonimne kolačiće u analitičke svrhe

Skip to content