Ana Marija Rosi: Snimila sam ličan i delikatan film

Radio Titograd

06.12.2017, 00:00h

2 min

Moj najličniji motiv da snimim film bio je da se bavim nečim što je bolno, nečim što je određuće za svakog od nas, jer je momenat raskida sa voljenom osobom predstavlja neku „minismrt“ koju treba preživeti i naučiti sa njom da živiš, rekla je za Tanjug rediteljka Ana Marija Rosi, koja je pre nedelju dana završila snimanje filma „Ajvar“.

Snimanje filma Ajvar trajalo je pet nedelja na tri različite lokacije, najviše u Beogradu, pa potom u Užicu i Stokholmu.

Ana Marija Rosi (45) napominje da je pokušala da snimi intimnu, ali delikatnu priču.

„Film govori o raskidu. O kraju jednog braka ljudi mojih godina. Bavila sam se ličnom temom, ali se nadam će Ajvar biti univerzalna priča o ljudima koji treba da prežive kraj jedne ljubavne veze“, kaže Rosi.

Ajvar iz naslova ostvarenja, kako kaže rediteljka, ne predstavlja gastronomski specijalitet iz Srbije iako ga ima u filmu.

„Ajvar je metafora i nešto što je prepoznatljiv element svakog izbegličkog i emigrantskog života sa ovih prostora. Ne poznajem nikoga ko je otišao iz Srbije ili Balkana, a da nije pakovao i nosio ajvar na svoje odredište. Ajvar je i naš koren identitetski i usud, ali i dramaturški element u filmu“, istakla je Rosi.

Naša cenjena rediteljka napominje da u poslednjih nekoliko godina imamo mnogo evropskih autorskih filmova koji govore o otuđenosti.

„Ne mislim da sam da sam se bavila otkrivanjem tople vode, jer znam da ima mnogo stvarenja na tu temu, ali važno mi je da sam snimila film koji govori o nečemu što mene u ovom periodu mog života ozbiljno dotiče“, objasnila je Rosi.

Sergej Trifunović i Nataša Ninković u filmu Ajvar igraju ljude koji su u srednjim četrdesetim, žive u inostranstvu, dolaze u Srbiju pred praznike i svesni su da im se bliži kraj emotivne veze.

Njih dvoje su zapravo predstavnici generacije koja preživela zgusnutu istoriju na prostoru nekadašnje Jugoslavije i tehnološku revoluciju kojoj su da bi preživeli morali da se prilagode.

Sama rediteljka je sličnih godina kao glavni protagonisti filma i napominje da je ta generacija imala najbolje i najgore od onog što je za dosadašnjih četrdesetak godina života mogla da pokupi.

„Sa jedne strane je to blagoslov jer si imao nešto dobro što pamtiš, a sa druge strane za reditelja je blagoslov, ma kako to apsurdno zvučalo, sve što je moja generacija preživela devedesetih i dvehiljaditih živeći u Srbiji. Ne bih se složila da je moja generacija bez nade. Jako mnogo ljudi je otišlo odavde i to je opšte mesto. Kada govorimo o mom filmu, tu činjenicu sam tretirala lično, a ne kao socijalni fenomen jedne zemlje. Istina je da sam četrdeset godina niste više klinac, ali niste ni neko ko je u stanju da odustane i onda se hvatate za repere u životu, a moji su nastali u sistemu vrednosti i obrazovanju u jugoslovenskim okvirima, za koje mislim da je bilo izuzetno kvalitetnije od ovih 'bolonja' koje danas imamo. Nije sve tako strašno za našu generaciju“, rekla je Rosi.

Naglašava da srpski film nema neko specifično mesto u ovom trenutku u svetu.

„Imamo divne primere reditelja i filmova koji potvrđuju pravilo. Naša kinematografija je jadna tačka na filmskoj mapi sveta. Moramo da se pomirimo da je naš film zaglibljen u nešto što nije profitabilna grana industrije, niti predstavlja nešto glamurozno kao što je to bio slučaj pre pola veka. Mi imamo male budžete za film i pravimo između pet i 10 filmova godišnje. To je jako malo. Francuska proizvede preko 300 filmova godišnje. Ljudi koji kreativno ulažu je najveće što imamo“, zaključila je Rosi.

izvor: RTS

Podijeli na:

Titogradske vijesti, top1

07.12.2022. u 20:23h

Skip to content