Zamislite da veći dio djetinjstva provedete u invalidskim kolicima, bez sjećanja na prve korake, bez igre sa vršnjacima, bez trčanja. A onda, sa 13 godina, odlučite da pokušate ono što vam niko ne garantuje – da stanete na svoje noge.
Upravo to je uspio Miljan Cerović, danas tridesetogodišnjak iz Podgorice, koji je zahvaljujući nevjerovatnoj upornosti, disciplini i snazi volje preokrenuo tok svog života. Rođen sa rijetkim genetskim oboljenjem koje uzrokuje izuzetnu lomljivost kostiju, Miljan je prvi put izgubio sposobnost hoda sa samo tri godine. Usled ozbiljnih komplikacija i više desetina preloma, narednih deset godina proveo je u kolicima.
„Moje kosti su bile toliko krhke da su mi noge pucale čak i prilikom obuvanja čarapa“, prisjeća se.
Uprkos bolnim iskustvima i upozorenjima ljekara, Miljan je sa 13 godina donio ključnu odluku – da pokuša ponovo da hoda. Prvi koraci, kaže, bili su zastrašujući. „Bio sam prestravljen. Nisam znao da li će moje kosti izdržati“, priznaje. Ali jeste. Upornost se isplatila.
Njegov put ka oporavku bio je sve samo ne brz. Svakodnevne vježbe, stalni oprez, balans između želje i mogućnosti – sve je to pratilo Miljanovu borbu. Danas, iako i dalje trpi hronične bolove u zglobovima i tetivama, hoda, trenira i – osvaja medalje.
Njegovo drugo veliko životno poglavlje počinje u stonoteniskoj sali. Sa 19 godina, priključio se klubu „Luča“, koji okuplja sportiste sa invaliditetom. Stoni tenis mu je postao, kako kaže, ne samo fizička aktivnost, već i način da gradi samopouzdanje i prevaziđe strahove.
„Nisam odmah počeo da treniram. Prvo sam samo gledao. Morao sam da budem siguran da je bezbjedno“, priča Miljan. Danas iza sebe ima brojne nastupe na domaćim i regionalnim turnirima, i pregršt medalja koje su potvrda njegovog truda i predanosti.
Više od sportskih priznanja, Miljanu su važni ljudi koje je putem sporta upoznao.
„Da nije bilo stonog tenisa, mnoge prijatelje danas ne bih imao. Sport je najbolji način da se mladi, sa ili bez invaliditeta, osnaže i psihički i fizički“, poručuje.
Pored svega, Miljan ima i još jedan, najvažniji oslonac u životu – svoju suprugu. Danas je u braku sa prelijepom Kaćom, ženom koju poznaje još iz školskih dana. Njihova priča traje već 14 godina – od klupa do zajedničkog života punog ljubavi, razumijevanja i međusobne podrške.
„Kaća je moj oslonac i vjetar u leđa. Bili smo tinejdžeri kada smo se upoznali, a od tada smo zajedno prošli kroz sve – i uspone i padove“, kaže Miljan.
Uprkos brojnim izazovima, Miljan je zadržao pozitivan stav. Studije koje je upisao čekaju svoj red – zbog životnih okolnosti nisu završene, ali, kaže, to je cilj koji ne napušta.
Roditeljima djece sa invaliditetom poručuje da im pruže više slobode i ohrabrenja.
„Ne treba ih držati pod staklenim zvonom. Treba ih učiti kako da se bore za sebe. Samostalnost se gradi iskustvom, a ne strahom“, zaključuje Miljan Cerović – momak koji je naučio hodati tek u trinaestoj, ali koji od tada svakim korakom pomjera granice.
Projekat “Kad tišina progovori” realizuje se uz podršku Ministarstva kulture i medija Crne Gore. Cilj projekta je da istakne izazove s kojima se suočavaju djeca i mladi sa poteškoćama u razvoju i invaliditetom, s posebnim fokusom na njihov razvoj, obrazovanje i svakodnevni život.
Foto: Privatna arhiva
Autor: Radonjić A./radiotitograd.me
