• Kompromis na četiri noge
  • Kompromis na četiri noge

    Kompromis na četiri noge

    Negdje sam skoro pročitala da je veća vjerovatnoća da će te pogoditi asteroid nego da ćeš se posle trideset pete udati. 

    Imam fore još par godina ali šta ako ni tada ne budem spremna da trpim njegovo hrkanje i gospođa majku koja šalje svoju rusku salatu za praznike jer moja nije dovoljno sitno sjeckana?

     

    Kako je tako brzo prošlo vrijeme od onoga ’Tebe treba da interesuje škola a ne momci’ do ovoga danas ’Rastopi facu, pušti kosu i nasmij se. Sad će svratiti jedan Miloš, mnogo je fin momak.’
    Da li se iskreno zaljubljujemo samo u onim godinama kad blage veze o životu nemamo i zašto što smo stariji sve manje tolerancije imamo a mnogo lakše odlazimo, često prije nego smo nekome istinski i došli?
    I šta ako upadnemo u ’zamku’ samoće a ona nam se svidi, pa odlučimo da u njoj ostanemo sve dok se nekim čudom ne desi da nam je pored nekoga ljepše nego kad smo sami? Da li s’godinama više želimo mir nego strast i je li u kasnijim godinama života kompromis ustvari prećutni dogovor dvije strane da ne bi ostarili sami?

     

    Pile smo kafu prošlog četvrtka, prešla je trideset petu a kad je slušam kao da je pedeset petu. - ’Jelena ti moraš da izlaziš, moraš nekome da daš šansu. Barem na kafu, sat vremena samo. Viđi kakve generacije stasavaju, ove od po dvadeset jednu ili dvije izgledaju kao da im je dvadeset šest ili sedam. Muškarci ’oće mlađe, i ja sam se tako nećkala i nije me interesovao niko. A onda sam se jednog jutra probudila i shvatila da imam trideset pet godina, da su sve moje drugarice udate i da već imaju po jedno a čekaju drugo dijete. A ja? Ja vikendom idem kod mojih, čuvam sestrinu đecu i sa babom pijem kafu.’

     

    Poslednji put kad sam izašla u noćni provod bile su marke čini mi se, jednostavno nisam tip koji voli površko ćaskanje i gužvu. Ni kao mlađa nisam bila oduševljena idejom da stojim za stolom prepunog lokala tik do zvučnika, dok se o mene češe kurta i murta u prolazu do toaleta.

    Juče sam svratila do stana mojih roditelja po dva paketa sa najvisočije police u ostavi, prošlo je tri godine od kako sam se iselila iz stana u kom sam tada živjela, a u koji se kasnije doselio i on. Da mi je ova pamet bila sigurno bih više trošila na sebe nego na džogere i šerpe, ali dobro, danas mi to što sam tada kupovala ponovo treba.
    Među stvarima u jednom paketu pronašla sam nešto što me je do suza nasmijalo, nenačetu kesicu sa dva čepića za uši. Potpuno sam zaboravila da sam jednom davno pored kreveta imala čitavu kutiju takvih kesica i da mi je to bilo normalno, iz ljubavi.

    Malo ko može biti veća budala od pametnog čovjeka kad se zaljubi.

     

    Autor kolumne: Jelena Caričić

     

     

    Comments (0)

    Ostavite komentar

    Related News